:::: PD INTERVJU :: robert Fisher/willard grant conspiracy :: muzika JE odliČan faktor spajanja

AL GREEN LAY IT DOWN [BLUE NOTE] Uvek sam se divio umetnicima koji i posle nekoliko decenija kontinuiranog rada, dvocifrenog broja albuma i sambogzna koliko koncerata, uspevaju da budu potpuno novi, sveži i nadahnuti. Velečasni Al Green jedan je od njih. Jedan iz "Lige izuzetne gospode", uz Dylana, Younga, Vana... U 2008, u 62. godini života, napravio je Lay It Down, verovatno jedan od tri najbolja albuma u karijeri koja je odavno ušla u četvrtu deceniju. Posle dva Blue Note albuma sa legendarnim producentom Williejem Mitchelom ("I Can't Stop" iz 2003. i "Everything's OK" iz 2005), smena generacija na dirigentskoj poziciji u prvi red, uz bok Greenu, izbacila je bubnjara Ahmira"?uestlove" Thompsona, lidera folk-hop pionira The Roots i klavijaturistu Jamesa Poysera, kreatora hitova za sve bitne i aktuelne r&b i hip-hop zvezde, u rasponu od Jill Scott do Commona... Kao statiste sa zadatkom "?" i James izabrali su ljude koji znaju kako izgleda život sa hitom broj 1 na top-listama sa obe strane Atlantika - Johna Legenda, Anthonyja Hamiltona i Corrine Bailey-Rae. Tim bez zvezda nije tim koji se pamti, ali titulu donose igrači koji "srce ostavljaju na terenu". Timski igrači su i ovoga puta učinili da zvezde daju svoj maksimum i omoguće jedinom superstaru u ovom društvu da prikaže svoju magiju. Uz Dap-Kings duvače i gudače pod supervizijom Larryja Golda, ovaj Al-Star skup stvorio je vanvremensku ploču koja će se pamtiti, slušati i prepričavati godinama... Lay It Down je podjednako religiozan i sekularan, konstantno intiman i nežan, a za sve koji to dopuste romantičan i optimističan. Ovo je album koji život čini lepšim i boljim. Prosto poželite da se uz njega opet zaljubite, u ženu/muškarca koju samo što niste upoznali ili u nekoga s kim ste već toliko godina zajedno. Svaka pesma je "vaša" pesma i traži da joj se posvetite potpuno i bez zadrške. 45 minuta čiste magije i PD album godine bez većeg razmišljanja. RAPHAEL SAADIQ THE WAY I SEE IT [SONY] U doba pre interneta jedan letimičan pogled na CV Raphaela Saadiqa nekoga ko nije ljubitelj modernog r&b zvuka ili neo-soula, značio bi i završetak interesovanja za čoveka koji je slavu stekao kao mastermajnd iza grupa Tony! Toni! Toné! i Lucy Pearl ili kao producent blokbastera za Macy Gray, TLC, the Roots i D'Angela. Internet je na sreću, idealan za širenje interesovanja i davanje (druge?) šanse. U slučaju trećeg studijskog albuma Raphaela Saadiqa, The Way I See It, propustili biste jedan od najboljih soul albuma godine. Nadahnuto, vešto, s puno stila i osećaja Saadiq je revitalizovao eru, čiji heroji su tokom 2008. jedan za drugim odlazili u istoriju. Ispratili smo u večnost Isaaca Hayesa, Normana Whitfielda, Levija Stubbsa, a The Way I See It kao da je nekrolog koji je napisan u njihovu slavu. U mešavini Motowna i Staxa, uz ljubavne vinjete dostojne Holland-Dozier-Holland ekipe i ugledne goste - Stevie Wonder, Jack Ashford, Jay-Z, Joss Stone - ističu se pesme "Big Easy", "Never Give You Up" i "Sure Hope You Mean It". Vrhunac albuma za mene nesumnjivo predstavlja trenutak pred solo Steviea Wondera na usnoj harmonici u pesmi "Never Give You Up". Raphael Wondera najavljuje sa "Želim da pozovem gospodina Stivija Vondera na MOJ album. Hajde Stivi!", a iz svake njegove reči izbija sreća i divljenje... Za nostalgične, zaljubljene i romantične ovo je album koji se ne propušta. RYAN ADAMS & THE CARDINALS CARDINOLOGY [LOST HIGHWAY] Sigurno će neko recenziju nove ploče Ryana Adamsa početi pričom o njegovim problemima s alkoholom, drogom, njegovom hiperpodukcijom – samo tokom 2005. objavio je tri studijska albuma – neuračunljivom ponašanju... Koga to zanima? Ryan Adams & the Cardinals albumom Cardinology postavili su kamen temeljac za sledećih deset godina "još novije američke kosmičke muzike". Album koji je podjednako omaž Dylanu, Youngu, Greatful Dead ili Gramu Parsonsu, baš koliko i Springsteenu, U2 ili Whites Stripes. Ploču koja ispunjava i nadahnjuje. Mogu da pričam o pesmama pojedinačno: od početnih stihova prepunih nade pesme "Born Into a Light", preko hitično-introspektivne "Fix It", do autobiografske "Stop". Ali neću. Ovo je album koji se sluša. Svaka priča o pesmama ne može da dočara lepotu muzike i stihova. Ako dozvolite sebi, zažmurite i isključite se od okolnog sveta samo na trenutak dok slušate npr. lament "Natural Ghost" – ovakav film će vam se možda vrteti po glavi... Čekao sam, tu pored, da neko umre. Niko nije umro, ali deo mene jeste, čini mi da je to zbog samog čekanja, jer ti trenuci koji prolaze, odlaze zauvek... Ali ponekad ti trenuci postaju stvarni, bitni i teški, i tada poželim da budem neko, neko drugi, i držim tu misao u glavi, ali onda dođe noć, ova noć... A ti, ti mi stvaraš utisak kao da sam ovde, a ti i ja znamo da nisam. A onda sve to promeniš i ponašaš se kao da nisam tu, a jesam. Zaista jesam, više nego što to možeš da shvatiš... Zaustavi svoj život na trenutak, fotografiši taj tren. Stani na čas i pogledaj tu sliku. Koji deo tebe je sanjarenje, iluzija ili nešto drugo? Ovakvi trenuci, oni nestaju u vremenu. Ali ponekad ti trenuci postaju stvarni, bitni i teški. Zadržavaju veru i pomeraju se u vremenu i pretvaraju u muziku koja mi ispunjava glavu. I večeras, kada ostanem sam kod kuće – ta muzika postaje moj dom... A ti, ti mi stvaraš utisak kao da sam ovde, a ti i ja znamo da nisam. A onda sve to promeniš i ponašaš se kao da nisam tu, a jesam. Zaista jesam, više nego što to možeš da shvatiš... Zbog tebe se osećam kao duh... BOB DYLAN MODERN TIMES [2006. SONY/BMG] Posle pet godina pauze američka ikona Bob Dilan ima novi studijski album. Trideset i neki. Za par nedelja od zvaničnog objavljivanja Modern Times naterao je sve muzičke i ostale časopise da ga proglase autentičnim remek-delom. Posle 30 godina i uspeha koji je ostvario albumom Desire (da, onaj sa Sarom), 65-godišnji Dilan opet ima album br. 1 na Bilbordovoj top listi. U pohodu na vrh liste pomogla mu je i nova reklamna kampanja Applea za iPOD. Čudan je svet... Na Modern Times ploči Dilan stoji sa strane i uglavnom ćuti (ili bar govori u sebi). Lamentira o kraju života, ljubavi, patnji, gubitku i strasti. Religija i prirodne katastrofe put do smisla i ljubavi otežavaju, ali ne i definitivno sprečavaju. Kao Voren Zivon u pesmi Searching For A Heart i Dilan sve vreme razmišlja o svojim ženama, bivšim i sadašnjim i kroz njih traži odgovore i gleda svet oko sebe. A u tom svetu svašta se događa. Od uvodne pesme, apokaliptične Thunder On The Mountain do završnih taktova testamentarne Ain't Takin', žene prolaze, zadržavaju se neko neodređeno vreme i odlaze. Povremeno ga nateraju i na neke loše (ili manje dobre stvari), ali u ljubavi i ratu sve je dozvoljeno, zar ne? Ipak, poruka za početak neka bude "I wouldn't betray your love or any other thing". U Spirit On The Water trudi se da razume svoju ženu. Ne uspeva mu baš često, ali zato se trudi do samog kraja. Neke žene ni same ne znaju šta žele - "Sometimes I wonder Why you can't treat me right / You do good all day And then you do wrong all night". I u Rollin' and Tumblin' Ona je ta koja drži sve konce u rukama, truje i ucenjuje. Iako padaju teške reči - This woman so crazy, I swear I ain't gonna touch another one for years - ni ovoga puta naš junak ne odustaje. Ona je još gora u Someday Baby. Tera ga da pati u svetu laži koji je stvorila i gura ga "preko ivice". Iako je svestan da tako više ne može - Living this way ain't a natural thing to do. Why was I born to love you? - lekciju još nije naučio... Za trenutak, razum prevlada nad srcem u Workingman's Blues No#2. Ni tu ishod nije mnogo drugačiji - Now I'm down on my luck and I'm black and blue. Gonna give you another chance. I'm all alone and I'm expecting you, To lead me off in a cheerful dance. U blue moon ambijentu pesme Beyond The Horizon Ona opet muči - Beyond the horizon, the sky is so blue. I've got more than a lifetime to live lovin' you. Tradicional iz devetnaestog veka, Nettie Moore, pesma je koja bi se, po emocionalnom naboju koji nosi i potresnoj interpretaciji, savršeno uklopila na Blood on the Tracks iz 1975. godine. Tada je završetak ljubavi bio pokretačka snaga, a sada jedini razlog da se i dalje živi - Everything I've ever known to be right has been proven wrong, I'll be drifting along. The woman I'm loving she rules my heart, No knife could ever cut our love apart. U The Levee's Gonna Break Ona kao da, bar za trenutak, odlučuje da ga nagradi za strpljenje. On, kao i obično, sklon preterivanju i idealizaciji, više voli da priča nego da radi - I look in your eyes, I see nobody other than me. I see all that I am and all I hope to be. Aint’ Talkin’ je najduža (skoro devet minuta) i verovatno najmoćnija pesma na Modern Times. Slično kao Highlands (sa Time Out Of Mind) kroz nju Dilan u svet odašilje svoje poruke, stanja, strahove i iskustva. Dilanov pogled danas na svet koji ga okružuje, direktan je i razarajući. Kako na ličnom, tako i na globalnom planu. Kroz svoja putovanja – koja počinju u mističnoj bašti, on priča o patnji, propasti, nedostatku vere, izdaji, osveti i nadi da pomoć sa neba ipak nije nešto što će zauvek ostati samo mit. Pesma se završava tamo gde je i počela, ali sa drastično drugačijim odnosom snaga - There’s no one here, the gardener’s gone... In the last outback at the world’s end. Kraj pesme je pesimističan, gorak i bez nade da će bilo šta (ili ko) olakšati našu patnju. Da li je baš tako? Da li čovek koji je izgubio svu nadu i želju da se bori, na kraju misli na that gal I left behind? Davno je prošlo vreme kada je Dilan odgovor za sebe i svoje prijatelje tražio u duvanju vetra. Više od 40 godina. Zajebant i lopov više nemaju nikakve dileme, jer danas izlaz iz svake situacije traže na sastanku Upravnog odbora. Oni su sada uspešni poslovni ljudi, koji se tek povremeno sete svoje burne mladosti dok daju otkaz nekome ko ne poštuje dovoljno njihov novac i obaveze. Gospodin Džons nema pojma kako se oseća. Leži u komi već dvadesetak godina i samo ga želja porodice održava u životu uz pomoć aparata. Dilan danas retko odgovor traži i u religiji. Probao ih je sve i preporučivao svima, a ni kao Nevernik nije dugo izdržao. Možda ona prava vera tek treba da se pojavi. Glasnogovornici generacije danas svoje uzvišene misli saopštavaju uglavnom u parkovima i na gradskim trgovima. Neko vreme oko njih se okupljaju mase ljudi koji ne znaju šta će sa sobom, a onda i jedni i drugi odu nekim drugim poslom. Bob Dylan "When the Deal Goes Down" dir. by Bennett Miller Šta je onda ono što ostaje posle svih ovih godina? Šta je nova religija, šta je odgovor koji svi tražimo? Da li je moguće ceo album objasniti kroz jedan mali video spot? U okviru promocije albuma Modern Times Dilan je snimio video spot. Pet minuta low-fi nostalgije, propušteno kroz efekte reditelja Beneta Milera. Pet minuta Skarlet Johanson obučene u odeću pedesetih godina prošlog veka. Ona se smeje, ljuti, vozi, kuva, igra sa decom, gleda nežno i ljubi, spava i sanja... Sve je snimljeno iz ruke, kao neka uspomena sa rođendanske zabave ili roštilja sa prijateljima. Ili kao snimak koji bi porodica pustila za najbliže prijatelje i rodbinu, kada vaš broj dođe na red. Spot je za pesmu When The Deal Goes Down i u njemu se nalaze sva objašnjenja, odgovori i ono što je bitno. Za svakog od nas koji želi da sluša ili gleda, taj odgovor biće drugačiji. ALEXI MURDOCH TIME WITHOUT CONSEQUENCE [2006. ZERO SUMMER RECORDS] Znate ko je Nik Harkurt (Nic Harcourt)? U ovom trenutku verovatno najuticajniji radijski DJ/host, "muzički mesija" sa obe strane Atlantika. Njegov radio "segment", "Morning Becomes Eclectic," emituje se svakog jutra od 9 do 12 na kalifornijskom radiju KCRW (i na kcrw.org). Pre par meseci, kada mu je u ruke došla debitantska ploča Aleksija Murdoka (Alexi Murdoch) "Time Without Consequence", rekao je:"Najzad! Ovo sam čekao dve godine." Kako se čovek koji svakodnevo preslušava stotine novih pesama i albuma uopšte oduševljava nekom novom muzikom, koja se u svojoj formi skoro ni po čemu ne razlikuje od muzike pre 30-ak godina, pitanje je koje me kopka već neko vreme. Odgovor, naravno, ne znam. Valjda sluša svoje srce...Do prve ploče Aleksi nije stigao lako. Iako je "slava" izazvana emitovanjem pesme "Orange Sky" u filmu "Garden State" i seriji "The Orange County" i eksploatacijom u reklami za Hondin auto, pretila da mu preuzme karijeru na sličan način kao u slučaju Hozea Gonzalesa (Jose Gonzalez), to se nije desilo. Igre sa "ozbiljnim" izdavačima na kraju je razrešio tako što je album objavio samostalno početkom leta 2006. godine. Kakav je zaista "Time Without Consequence"? Sasvim jednostavan i nepretenciozan. Aleksijevo sviračko umeće je sasvim obično. Ima fin osećaj za melodiju, a stihovi su mu uglavnom vrlo jednostavni i direktni. Čini se da više priča i šapuće nego što peva. Povremeno neodoljivo podseća na jako mladu verziju Nika Loua (Nick Lowe) iz "The Convincer" faze. Aleksi Murdok ne stidi se da "zaplače" ili da moli za vreme, strpljenje, poverenje i razumevanje njegovih slabosti. Povremeno je "hitičan" kao Kris Martin (Chris Martin) (ali bez njegovih banalnosti), povremeno je hermetičan i osetljiv kao Ron Seksmit (Ron Sexsmith). Onda sebi dozvoli da zaurla najjače što može (kao u "12") i razbudi sve one koji su ga već "pročitali". Na momente, "Time Without Consequence" neodoljivo podseća na još jedan izgubljeni dragulj, album "Moving Up Country" Džejmsa Jorkstona (James Yorkston), ali već na drugu loptu, kao glavna referenca mogli bi da iskoče Tom Jork (Thom Yorke), Hoze Gonzales, Jens Lekman...Lični favoriti su ipak brutalno iskreni i jednostavni ogledi o ljubavi - "Song For You", "Love You More" i "Wait". "Song For You" je "Everybody's Talking" koji samo što nije eksplodirao: mala pesma o običnom danu koji preti da se uruši, ali kojem njih dvoje svojom čežnjom daju "srećan kraj". "Love You More" je mantra koju ponavljate u sebi dok se borite sa višenedeljnom nesanicom i hrabrite sebe da sve, na kraju, mora da ima neki smisao. A "Wait"? "Wait" je moju potragu za savršenom pesmom završio bar na nekoliko nedelja – kao "Northern Sky" koji sreće "Blue Moon" u džuboksu na kojem se non-stop vrti "Take Me Back"... "I Dream These Days About The Sea, I Always Wake Up Feeling Blue, Wishing I Could Dream Of You" Za sve vas koji volite Nika Drejka (Nick Drake), Ričarda Tompsona (Richard Thompson), Džona Martina (John Martyn)... i mislite da se takva muzika nikada više neće praviti, album "Time Without Consequence" verovatno nije nešto što će vas oduševiti. Za vas, uzbuđenje se možda ogleda odlaskom u prodavnicu po najnovije reizdanje, remasterovano sa bonusima i 5.1 miksom albuma "Pink Moon," "Shoot Out The Lights" ili "Solid Air". Za sve ostale, koji maštaju o "novim" stvarima i počecima i koji sebe mogu (ponekad) da pogledaju u ogledalo i priznaju da je TO vreme došlo – ovaj album je "crna kutija". Preslušavajući je, možemo da "pazimo" da iste greške ne ponovimo, da vidimo dokle smo stigli u promeni i da nismo možda promašili neko bitno skretanje... ISOBEL CAMPBELL & MARK LANEGAN BALLAD OF THE BROKEN SEAS [2006. V2] [Gavrilo Petrović] Postoje zemlje koje nastanu nadrealnim susretom dvaju duša, zemlje koje traju suviše kratko da bi bile priznate od svojih privremenih stanovnika, ionako suviše zauzetih jedno drugim. U slučaju Marka Lanegana i Izobel Kembel, susret se odigrao pri završetku ploče; eventualna ljubav mogla je da se odvije samo na daljinu. Svako je svoje deonice snimio na svom kontinentu—on u Los Anđelesu vokale, ona u Glazgovu sve ostalo. Studio su podelili tek na kraju, za jedinu pesmu koju je potpisao Lanegan, “Revolver”. Tada su se slikali i za omot, gde podsećaju na neki od onih filmskih parova, na Loren i Bogija u Imati i Nemati, na Branda i Mariju u Poslednjem tangu u Parizu, zabeležene u trenutku u kome romansa ili treba da otpočne, ili se upravo završila. Do magične tačke iz koje je iznikao ovaj album stigli su različitim drumovima: on hramljući prašnjavim, izgubljenim autoputem, ona gazeći sigurnim korakom, popločanim bulevarom. Mark Lanegan igrao je u svojim pesmama brojne uloge. Prevaranta sa Srednjeg zapada. Graničara iz kakvog romana Kormaka Makartija. Narkomana koji preklinje za još jednu šansu, ili bar još jedan fiks. Svakim sledećim korakom odlazio bi u novu teritoriju: od utemeljivača žestokog roka iz Sijetla, preko bluzera za alternativnu publiku, do modernog trubadura. Izobel Kembel bila je u prvoj postavi Belle & Sebastian, bendu koji je sinonim za pregledni, precizni, perfektni škotski pop, pre nego što ih je napustila da bi kroz solo karijeru iskazala afinitet prema folku. Škotsko iskustvo brižljivog studijskog rada (sama producira svoje albume) i klasično obrazovanje (svira violončelo) sa sobom su doneli prefinjenost zvuka, ali i dozu konceptualnosti. Zato nije bilo boljeg poteza do saradnje sa trubadurom, koji ionako najbolje zvuči uparen sa ženskim glasom. (Džoni Keš. Li Hejzelvud. Nik Kejv.) Da spoj nespojivog rađa fascinantne stvari potvrđuje se već u mračnom maršu “Deus Ibi Est”, gde Lanegan, vojnik zatočen u rovu, šapuće iz samog srca tame, dok mu se priziva vizija Kembeline Bogorodice—otkrovenje rezervisano za poslednje trenutke života, ili samo hologram koji odašilje neprijatelj kako bi ga obeshrabrio. “The False Husband” je mračniji blizanac Hejzelvudove “Some Velvet Morning”: ona lebdi u valceru razdraganih gudača, on svira bluz u paklu, na gitari na kojoj je ostala samo jedna žica. Naslovnu baladu mogao je da potpiše i sâm Nik Kejv, s tim što je ovde muškarac samo unajmljeni vokal, a devojka ta koja je obavila glavninu posla, brinući se da akustične gitare pažljivo pletu, da se refren lako prelije u njišuću deonicu violončela, pažljivo birajući svaki zvuk. U obradi Henka Vilijemsa to je ritmični udarac biča. U “Saturday’s Gone” to su morikoneovske udaraljke u lakom kasu po preriji. U instrumentalnoj “Dusty Wreath”, intimnoj koliko i ploče Hauija Gelba snimljene na četvorokanalnom kasetofonu, to je lenji klavir, poslednji put naštimovan u doba Divljeg zapada. Ipak, Ballad of the Broken Seas ne treba svrstavati u poznate okvire; njena je magija jedinstvena koliko i ploče Grema Parsonsa ili Tima Baklija. Kao što je Kembelova nesumnjivo rekla Laneganu, sve što treba je da sastaviš usne, i duneš. RICHARD HAWLEY COLES CORNER [2005. mute] Ako vaš prvi susret sa Ričardom Houlijem bude njegova treća ploča, bićete ubeđeni da slušate a) kolekciju neobjavljenih snimaka Roja Orbisona; b) album nepriznatog sina Džonija Keša; c, i najmanje moguće) izgubljene pesme Lija Hejzelvuda koje aranžiraju Bart Bakarak i Majkl Đakino (za google entuzijaste: Bacharach/Giacchino). Otkrovenje je saznati da je u 2005. godini moguće snimiti ploču koja zvuči kao da je pravljena cirka šezdesete, pre nego što je smog postao sastavni deo ljudske DNK, pre noćnih morâ o nuklearnim pečurkama. U doba kada se nežnost slavila jednostavnim poklonima u obliku srca. Na sreću, Houli nije od onih postmodernih barbarogenija kojima sopstveni koncept uguši talenat (a ubrzo i publiku). On samo želi da glasom i gitarom prevede sve one melodije koje su, čini se oduvek, čekale da ih neko izvuče i prizove nostalgiju za nečim što nikada niste doživeli. Album Cole's Corner nazvan je po poznatom okupljalištu zaljubljenih parova u Šefildu, ali Houlijeva ljubavna pisma manje su upućena određenom mestu, koliko određenom osećanju. Leptirićima u stomaku onog koji cvećem dočekuje voljeno stvorenje. Seti pritajenog idealiste koji je među ljudima usamljeniji nego kad je sâm. Onom neobjašnjivom (ali tako čvrstom) verovanju koje dolazi sa prolećem—da neko, negde, nekad, nekako... Već uvodni taktovi naslovne numere—gudači koji trepere melodiju «O sole mio», sneni vokal—zadaju štimung srceparajuće jednostavnosti, prizivajući u svest ono prijatno ljuljuškanje tokom šetnje gradom, nakon neprospavane noći. Protagonista «Just Like the Rain», rilkeovski melanholik, praznim ulicama nastavlja potragu za svojom Kaliopom. «Hotel Room» lelujavim eho-efektima na gitari dočarava lenjost nedeljnog popodneva, momenat kad svet van vaše sobe prestaje da postoji. Ipak, kruna albuma je šestominutna «Ocean». Nešto što počinje kao nenametljiva balada, isprva opreznim vokalom i bubnjevima koji zvuče kao da su snimani pod vodom, postepeno se raspline u simfoniju, gde se gudači valjaju kao talasi što tvore «zelenu sobu» za Mikija Keta, najvećeg surfera svih vremena, a Houlijev glas postaje epopeja prostrana da obuhvati i onaj okean pred kojim junaci serije Lost, i posle svih gubitaka i odricanja, ne mogu a da ne stoje opčinjeni, razoružani prizorom njegove veličanstvene postojanosti. Houli je pravi romantik, koji kroz nevinost i nepretencioznost dostiže čistotu Kitsove vizije, a da nijednom ne sklizne u zašećerenost Šopenovog valcera. Prvi put je uvek najbolje, ali samo zato što svaki sledeći ne može biti prvi, zar ne? NEKO CASE FOX CONFESSOR BRINGS THE FLOOD [2006. v2] [Svetlana Đolović] Nekoliko godina unazad, od kada je žanr zvani ’americana’ izašao iz usko ljubiteljskih krugova i postao jedna od dominantnih struja u američkoj alternativnoj rock muzici, ime Neko Case je nezaobilazno za upoznavanje/sagledavanje te živopisne muzičke slike.  Ova ’vatrena’ žena, vlasnica raskošnog i jedinstvenog glasa i zavidne instrumentatorske veštine (gitara), gradila je svoj status pažljivo i prefinjeno uglavnom na tlu svoje druge domovine – Kanade. Njeno ime se kod trendovski orijentisanih kritičara dovodi u vezu sa pojavom swamp-noir senzibiliteta u okviru alt countryja. I zaista, njena muzika je jedinstvena kombinacija atmosfere i autorskog umeća. Duboko ukorenjena u country tradiciju, muzika Neko Case, ipak vešto zaobilazi datosti žanra svojim specifičnim pristupom melodiji, aranžmanima i tekstovima, čineći da country bude samo okvirna odrednica njenog izraza, koji transcendira u nešto što je prijemčivo kao pop, uzbudljivo kao rock i iskreno kao soul. Ovaj, četvrti studijski album, kruna je njene dosadašnje karije. photo by Victoria Renard Njen oduvek specifičan odnos prema sveukupnoj američkoj muzičkoj istoriji, ovde je došao na svoje. Pesme na njemu zvuče kao da su nastale u dahu,  bez napora i ustučavanja – tako su odpevane i odsvirane. Svaka ponaosob donosi duh nekog drugog prostora i vremena. Zavodljivi mračni barovi Vankuvera, slobodne i nepregledne plaže Kalifornije, mistične pustinjske nedođije Arizone, crno-bela religiozna posvećenost New Orleansa - sve su to kulise ove intimne predstave jedne zrele i iskusne žene, nežne i  snažne, gladne ljubavi.  Saradnici ’Fox Confessora’ su bili Garth Hudson (The Band), Joey Burns i John Covertino (Calexico) i  Howe Gelb (Giant Sand) – diskretna, a suštinska pomoć, učinila je da impresivni aranžmani otkriju najbolje od njenih pesama. Prepoznatljiva filmičnost njene muzike nije izostala ni ovog puta, s tim što je atmosfera manje mračna i cinična, ima više radosti, mladalačkog oduševljenja i dovoljno sete i samoironije da podsećaju na iskustvo i prošlost. Priče su neobične, metafore nekad sasvim neuhvatljive, ispovesti dirljive. Njena harizma i energija su očaravajući – ne ostavlja nijednu drugu mogućnost nego da joj bezuslovno verujete. Kao junakinja filma Johna Cassavetesa, Neko Case je opasna i hrabra, prkosna i samostalna. Ovo je bez sumnje njen najbolji album i izvesno jedno od najuzbudljivijih izdanja godine. ISOBEL CAMPBELL & MARK LANEGAN BALLAD OF THE BROKEN SEAS [2006. v2] [Svetlana Đolović] Plavokosa devojka vilinskog glasa i sirovi roker nežnog srca, susreli su se na albumu koji provocira mnoštvo, posebno vanmuzičkih asocijacija. O pravoj prirodi njihovog odnosa, te njegovom uticaju na  ono što su zajedno stvorili možemo samo da nagađamo, uglavnom romansiramo, s obzirom na fantastičnu hemiju, ljudsku i umetničku, postignutu na ovom nesvakidašnjem izdanju. Legenda kaže da se suprotstavljeni  muzičari gotovo nisu ni sreli tokom snimanja albuma, ona je svoje snimila u Glazgovu, on svoje u Los Anđelesu. Tek ih je jedna pesma, Revolver, napisana baš povodom susreta, suočila licem u lice u studiju na Zapadnoj obali. No, bez obzira na činjenice, ovo je album idealan za maštanje. Ballad Of The Broken Seas kao da je nastao na nekom ukletom imanju daleko od grada, u izmišljenom čardaku ni na nebu ni na zemlji, u napuštenoj kolibi pored neke muljave močvare, u kanjonima američkog Srednjeg zapada... Sa izrazitim kinematografskim ugođajem, uvlači nas u priču dvoje ljudi, Lepotice i Zveri, krhke Škotlanđanke i poročnog gradskog pustinjaka, kao najuzbudljiviji soundtrack nekog road movie-ja sa nagoveštenim tragičnim krajem. Ovo je, ponovo bez obzira na fakta, Laneganova predstava. Njegov nesvakidašnji autorski talenat i pevačka harizma u glavnoj su ulozi, u pratnji devojački stidljivog,  ali svakako neodoljivog iskaza  šarmantne gospođice blede puti. Da li je za takav odnos snaga zaslužan njihov pojedinačni umetnički background ili vizija sveta u kojoj su muškarci gospodari, a žene podrška iz senke, prepuštam vama na procenu. Od swamp-noir estetike preko pastoralnih Simon & Garfunkel pasaža, do mračnih pop konverzacija i bespoštednih kaubojskih pripovesti, vazdušasti, sanjivi ženski i zemljani, duvanski muški glas  u čvrstom zagrljaju zvuče tako uzbudljivo. Prefinjeno aranžiran, sa mnoštvom detalja, ovaj album ništa ne prepušta slučaju i pazi na svako tanano osećanje, bilo da su u pitanju atmosferične instrumentalne teme ili pevane celine.  Neuhvatljiv u raspoloženju, pomalo vedar i raspevan, poviše mračan i ispovedan, Ballad Of The Broken Seas zove na potpuno predavanje. Porok odavno nije izgledao tako primamljivo kao ovde. WILCO KICKING TELEVISION [2005. Nonesuch] [Svetlana Đolović] Posle komercijalnog vrhunca koji su Wilco dostigli albumom Summerteeth [1999. Reprise], Jeff Tweedy je, namerno ili slučajno, rešio da imidž alt-country heroja zameni imidžom alt-rock vizionara, prolazeći na tom putu kako kroz ozbiljne duševne potrese tako i kroz personalne promene u svom najbližem okruženju. Odlazak njegovog najvažnijeg saradnika Jaya Bennetta, označio je dolazak hladnijih dana za bend, racionalnijih i eksperimentalnijih, takvih da su poslednja dva albuma Yankee Hotel Foxtrot i Ghost Is Born [oba za Nonesuch] prikazali grupu u nešto drugačijem, nekomunikativnijem svetlu, prečesto kao skupinu nadahnutih masturbatora kojima je forma postala važnija od suštine, kao grupu samozadovoljnih lovaca na savršeni produkcijski trik ili aranžmanski obrt, te Tweedyja kao dekonstruktora klasične rock pesme. Tek poneka numera na tim albumima podsećala je na njegov autorski talenat, potiskujući performerske veštine u drugi plan, u korist mladih i raspoloženih saradnika u njihovim instrumentalnim egzibicijama. I taman kada smo pomislili da su se Wilco oprostili od starih vrednosti usvajajući otuđeni modernizam kao svoju novu filosofiju, dogodio se Kicking Television [2005. Nonesuch] da podseti da Wilco JESTE najveći američki bend (na altenativnoj sceni). Reprezentativan uzorak od 23 pesme sa njihova četiri koncerta održana u čikaškom pozorištu Vic, maja prošle (2005) godine, našao se na dva diska ovog neverovatno uzbudljivog izdanja koje predstavlja prvenstveno osvrt na dva pomenuta poslednja albuma. Kao svojevrsno ljubavničko razuveravanje ili prijateljsko ubeđivanje, Jeff Tweedy sve vreme podseća da nije poludeo, da nije postao samoproklamovani mesija, podseća sebe da je on čovek koji nas voli i da nije zaboravio kako se tera usamljenost’... Kao da je ovaj album i njemu samom bio potreban, u cilju svojevrsnog pročišćenja. Amerika je surova, koncerti su oduvek bili pravi i suštinski test vrednosti jednog benda - ako opstaneš na putu, znači da vrediš i to je najdragocenija škola, čije su lekcije više nego dobro savladali Jeff i ekipa. Lakoća i jednostavnost sa kojom su pročešljali poslednje studijske radove, apsolutno je čarobna i puno duguje novom maestalnom gitaristi Nelsu Clineu koji je vratio u modu gitarski solo kao neophodni sastojak velikog rok koncerta. Pored minimalnih inovatorskih rešenja u nekoliko pesmama, prenesenih iz studijskih verzija, ovo je klasičan rock album, staromodan i neverovatno iskren prikaz mentalnog stanja benda koji nije zaboravio svoju publiku. Sentimentalan i topao, raskošan i grandiozan, a ipak intiman i mali, Kicking Television, koliko vraća Wilco njihovim korenima, toliko im otvara nove vidike - kako da nađu pravu meru u svim stvarima ostajući verni sebi, a ne izneveravajući publiku. Svi koji su ih ikad videli uživo, znaju o čemu govorim, a svi koji nisu, posle slušanja ovog albuma, sigurno će to silno želeti. SID GRIFFIN AS CERTAIN AS SUNRISE [2005. Prima Records] Postoje ljudi koji se svojim radom i talentom nikako ne uklapaju u "instant" prirodu novog milenijuma. Ponekad mi se čini da je Sid Grifin u stvari zbirno ime za desetak ljudi koji operišu na raznim stranama već decenijama.... Sid je trenutno lider sastava Western Electric i the Coal Porters, koji povremeno "vaskrsne" i svoju neverovatnu solo-karijeru, tiražan pisac i kritičar, radio DJ u (privremenoj?) penziji i muzički producent.U moj život "ušao" je krajem osamdesetih preko "Tajanstvenog voza" Žikice Simića, kao lider fascinantnih the Long Ryders. Posle "male" pauze opet mi se vratio u "fokus" prošle godine kao pisac scenarija za veličanstveni dokumentarac "Gram Parsons: Fallen Angel" (premijerno emitovan na BBC-ju prošle godine). Sada se "nametnuo" kao autor verovatno najlepše ploče u 2005. godini, "As Certain As Sunrise" (Prima Records). Osam godina je prošlo od izlaska albuma "Little Victories," prve solo ploče u tada već značajnoj karijeri Sida Grifina. Sam Bog zna koliko puta sam puštao pesmu "I Wish I Was A Mountain" u "delikatnim" trenucima, ili uživao u saradnji Sida sa Stivom Vinom - nekadašnjim članom Rydersa – u pesmi "The Rate of Exchange" i neobjavljenom dragulju Fila Oksa "Sailors And Soldiers" - duetu sa Bilijem Bregom. Čekanju na novu solo ploču najzad je došao kraj. "As Certain As Sunrise" je kao vremeplov, koji u isto vreme omogućava pogled u najlepše godine rokenrola, ali i u veoma intimne trenutke Grifinovog života. Album je nastao u Sidovoj dnevnoj sobi u Londonu i Luizvilu u rodnom Kentakiju, "domu" najveće Amerikana atrakcije u ovom trenutku, magičnih My Morning Jacket. I ovoga puta za ljubitelje rariteta Sid je "iskopao" neobjavljenu pesmu Daga Sama, lidera legendarnih Sir Douglas Quintet i Texas Tornadoes, "Just Let Her Go," (na kojoj gostuje Ian Meklagan na klavijaturama, bivši član Small Faces), a uz obradu Flamin' Groovies' klasika "You Tore Me Down" to je jedina pesma koje Grifin nije napisao na albumu. Kakve su pesme na "As Certain As Sunrise"? Od klasičnih Dillard & Clark posveta ("The Last Kentucky Waltz"), preko balada moćnih isto koliko i "A 1000$ Wedding" i "A Song For You" Grema Parsonsa ("Alibi Bye" i "Where Bluebirds Fly") preko psihodelično-sentimentalnih the Byrds vinjeta ("You Tore Me Down"), do hitičnih c&w euforičnih "hitova" ("Just Let Her Go"). Uz "niljangovske" rekapitulacije života ("Wearing Out My Welcome With The Blues" i "Tell Me You Still Sing") ili Džin Klark omaže ("Faithless Disciple"), preko folk-popa svojstvenog harizmatičnom Džou Pernisu ("I Come And Stand At Every Door"), do intimnih minijatura ("Lost In This World Without You", "Evidence" i "Written Upon The Birth Of My Daughter")... Ovo je ploča za slušanje kod kuće, u omiljenoj fotelji, zatvorenih očiju i sa osmehom na licu. Osam godina nikada nije bilo bolje utrošeno nego ovoga puta. Sid Griffin – The Renaissance Man. Devendra Banhart DEVENDRA BANHART NINO ROJO [2004. Young God/XL] Koliko vremena je potrebno muzičkim kritičarima da “stvore” novi muzički žanr? Da li sačekaju kraj pesme ili je odluka već doneta posle prvih 90 sekundi? Šta je “psych(o) folk? Koliko gluposti može da stane u par redova... Da li se značaj jednog (muzičkog) umetnika meri po tome koliko je prodao nosača zvuka? Da li je za posebnost potrebno da se izgleda “drugačije”? Da li će se ovaj besmisleni niz pitanja ikada završiti? Devendra Banhart izgleda kao da je teleportom prebačen u sadašnjost iz 1969. godine. Visok je skoro dva metra, “apostolke” na nogama, kosa mu prekriva veći deo lica, a onaj mali deo teoretski vidljiv prekriven je gustom bradom... Na festivalu “La Route Du Rock” prošlog leta u francuskom letovalištu San Malo, stajao sam sa njim nekih pola sata dok sam čekao red za intervju sa CocoRosie. Nisam ni znao da je to on. Doneo je pivo za obojicu i ćaskali smo o ženama koje su prolazile ispred nas i “nameštale” se za početak nastupa benda “Now It’s Overhead”. Painting by Simon Henwood Prvi put sam ga video nekih 3 sata ranije kada se pridružio na bini sestrama Casady u toku njihovog nastupa i odbajao minut, dva neku mantru. Bianca ga je predstavila sa »naš prijatelj Džeki«. Sutradan sam u novinama pročitao da je »Džeki« Devendra i da su on i Bianca u emotivnoj vezi. Šokantno... Šta je Devendra postigao u 366 dana 2004. godine? Objavio je dva albuma - »Rejoicing In The Hands« i »Nino Rojo« (oba snimljena za vreme istog sešna u Atlanti, koji je »porodio« čak 57 pesama), izabrao pesme i izvođače za kompilaciju »Golden Apples Of The Sun« koja će za koju godinu postati opšte mesto kada se priča o muzici novog milenijuma (kao što je to krajem osamdesetih bila kompilacija SubPop 200), svirao više od 100 koncerata po Evropi i SAD i gostovao na više od 50 radio stanica. »Rejoicing In The Hands« moćan je album, kompleksan, pomalo težak i brutalno surov. »Nino Rojo« je intiman, nežan i prepun strasti prema prirodi, životu, ženama... »Uticaji« koje Devendra provlači kroz svoju muziku brojni su i ponekad skroz iznenađujući. Svako će na prvu loptu “prepoznati” Dylana, Younga, Drakea, Cohena, možda i Donovana, oni pažljiviji i Laudona III; čim je neko ludilo u pitanju tu je sigurno i Syd Barett... Oni “načitani” i “u trendu” primetiće i Bolana, za sve ostale konkurs je i dalje otvoren. Ima li svrhe govoriti o uticajima na čoveka koji ima samo 24 godine, a muzikom se ozbiljnije bavi tek nekih 3-4 godine? Photo by Steve Gullick Apsolutno je zadivljujuće da je krajnji produkt anarhije žanrova i autora koji prolaze kroz Devendrinu muziku, ovako koherentan i zreo. ”At The Hop” i “Little Yellow Spider” klasične su pop pesma dostojne Genea Clarka iz perioda sa The Byrds, balada "We All Know" čista je metafizika (“pojačana” dvosmislenim stihovima), baš kao i kaver dečije pesme “Wake Up, Little Sparrow” Elle Jenkins. Ljubavni(čki) vapaj “A Ribbon” (I'd Like To Sleep With You, If You'd Like Me Too) dodatno pojačava sviračka virtuoznost, a uz logorsku vatru savršeno se uklapa sing-along "Be Kind". Tom ambijentu pripada i džezirana “Electric Heart”. Kroz “Noah” prolaze “duhovi” Jacka Nitzschea, Neila Younga i the Jayhawks, filmična “Horseheadedfleshwizard” čeka svoju priliku da zablista uz muziku Morriconea sa Clintom i Duvallom, “Owl Eyes” pripada žanru mojih omiljenih “la la” pesama, a “An Island” u stanju je da sama definiše umetnikovu viziju i postojanje. Ovo je muzika rođena za vinil. Da krcka i pucketa, uz prijatelje oko vas, alkohol i opijate. I posedovanje CD-a neka je uteha. Video “At The Hop” nešto je što se ne zaboravlja: “The Wild Angels” sreće “Easy Rider” u ambijentu “Muppet Showa”. Neprocenjivo. Ove recenzije originalno napisana su za popdepresiju, Huper i POPBOKS. Korišćenje teksta u celini ili u delovima nije dozvoljeno bez dozvole autora teksta