POP depression Radio Show, Monday 22-00 CET

POPDEPRESSION INTERVIEWS

HOME

:::: PD INTERVJU :: NICK HORNBY :: Fudbal te nekako na kraju uvek Čini pomalo nesreĆnim ::.

24/04/06U četvrtak 27. aprila u beogradskom Domu omladine prvi put će svirati filadelfijski sastav MARAH. Najveci fan braće Bjelanko među poznatima, Nik Hornbi (Nick Hornby) drage volje je priskočio u pomoć prilikom promocije ovog koncerta.

U nastojanju da nam dočara svoju fasciniranost jednim od "najuzbudljivijih malih bendova na svetu", odgovorio je ne baš na 31, ali na 22 pitanja o (i oko) Marah... Svetlana Đolović ga je zasula pitanjima, a njegove 'kratke i slatke' odgovore pročitajte ovde. Original e-mail prepiske je ovde.

... Dear Svetlana, I'm happy to do an email interview. These next few days, I don't think I'm going to be anywhere for long enough to do a phone interview. Best wishes Nick Hornby

Knust Photo Galerie

PD • Kada si i kako prvi put čuo za Marah?
Nick Hornby • Prijatelj mi je dao kasetu (kasetu!) sa njihovim prvim albumom (Let's Cut the Crap & Hook Up Later on Tonight ) tik pre nego što je zvanično izašao 1998.

PD • Kako su postali tvoj omiljeni bend?
NH • Šta te je tokom godina privlačilo u njihovoj muzici?

PD • Da li možeš kritički da govoriš o njima?
NH • Pre svega, taj prvi album je fantastičan. Jedan od najboljih albuma svih vremena, po mom mišljenju. I drugi (Kids In Philly, 2000) bio je podjednako dobar. Mislim da su me konačno kupili 2001, kada sam ih gledao na zapanjujuće dobrom koncertu, i to je bilo to.

PD • Šta su mane kada si slavni prijatelj nekog benda?
NH • Za mene nema mana. Marah su sjajni ljudi, pišu odlične pesme, tako da sam baš ponosan što ih poznajem. Možda pre za njih ima mana – ponekad ljudi koji hoće da zaskoče mene to rade preko njih, pišući o njihovoj muzici. Nadam se da za njih poznanstvo sa mnom ipak ima više vrlina nego mana.

PD • Neka tvoja omiljena pesma koju bi oni najbolje obradili? Koja njihova pesma najbolje odslikava ono što su Marah?
NH • Oni na našim zajedničkim nastupima već izvode obradu pesme Debris grupe Faces, i ta verzija je zapravo bolja od originala. Mrzim da biram samo jednu njihovu idealnu pesmu. Pesme The Closer i Walt Whitman Bridge sa novog albuma najbolje prikazuju dva lica benda – žestoko, glasno, punkersko sa jedne i “misaono”, folk sa druge strane.

Knust Photo Galerie

PD • U tvojoj imaginarnoj knjizi, muškarac i žena koji nisu ljubitelji benda, slučajno odlaze na koncert grupe Marah. Po završetku svirke satima razgovaraju o tom doživljaju. O čemu su zapravo pričali?
NH • Sećali su se onog vremena u svom životu kada su više osećali i kapirali rock muziku, kada im je ona bila važna. Koncert Marah ih je podsetio na to vreme i to je bilo prvi put da su posle dugo vremena osetili takvu povezanost sa muzikom ili bilo kojim drugim umetničkim izrazom.

PD • Koji je idealan proizvod koji bi se reklamirao uz njihovu muziku?
NH • Pivo – oni su drinking band. I to ne američko pivo, već tamno, jako – englesko. Posebno što Marah na hebrejskom znači “gorak”.

PD • Kada bi bio njihov menadžer, šta bi im savetovao?
NH • Da prestanu da se zajebavaju sa engleskim piscima i da prionu na posao. Zamisli paralelni svet u kome su Marah velike zvezde kao što je Bruce Springsteen.

PD • Ko bi bili njihovi drugari na tronu a ko bi bio najmanje popularan? Šta je najveća mana današnje popularne muzike?
NH • Drugari na tronu bi im bili Drive-By Truckers. A u ovom svetu, svako ko ima veze sa onom pojavom Crazy Frog trebalo bi sam da se prijavi u policiju.

PD • Zamisli scenario uz koji bi najbolje išla muzika grupe Marah. Ko bi režirao taj film?
NH • Bio bi to neki Scorseseov film iz 70-ih, poput Mean Streets, priča u kojoj bi bilo puno propalica i psiholoških komplikacija.

PD • Da li Marah vole (ili igraju) fudbal i da li si ih malo uputio u materiju? Šta misliš o odnosu Amerikanci – fudbal?
NH • Marah su učtivi i tolerantni kada je reč o fudbalu – Serge je čak i bio na jednoj utakmici sa mnom. Ali, nijedan Amerikanac ne razume igru u kojoj se poentira samo jednom ili dva puta, a posebno ne mogu da razumeju nerešen rezultat.

PD • Kada bi muzika grupe Marah personifikovala ženu, kakva bi ona bila?
Slatkiš.

PD • Oko čega se pisanje i rock ’n’ roll nikako ne slažu? Verovatno oko važnosti strpljenja. Koju osobinu braće Bielanko bi pozajmio na jedan dan?
NH • Jesi videla njihovu sliku? Šta misliš šta bih, zaboga, mogao da pozajmim od njih?!

Knust Photo Galerie

PD • U svetlu postojanja „lažnih dokumentaraca“ ili "izmišljenih filmskih biografija" a imajući u vidu tvoje interesovanje za muziku i smisao za humor, da li te mami ideja o pisanju izmišljene ili prave biografije rock benda?
NH • Taj žanr me nekako ne zanima. U njemu postoje samo tri priče – ona koja se završava uspehom, ona koja se završava neuspehom i ona koja se završava smrću. Mislim da je piscu potrebno nešto više od toga.

PD • Da li si ikada pisao tekst za neku pesmu? Kada bi to učinio za Marah, o čemu bi on bio?
NH • Napisao sam pesmu sa Benom Foldsom za Williama Shatnera ("That’s Me Trying" sa albuma "Has Been", 2004 – prim. aut.). Bez zezanja, grupi Marah nije potrebna moja pomoć ni u čemu.

PD • Koja je najveća razlika između Marah na CD-u i Marah na koncertu?
NH • Vrlo su bučni uživo! Najvažnije je da su podjednako vešti u studijskom delu posla kao i u onom na bini, i to na potpuno drugačiji način – jer to i jesu dva različita načina izražavanja. Mislim da su oni uživo najbolji bend na svetu, kada su raspoloženi.

PD • Koji su još tvoji prijatelji u svetu rokenrola?
NH • Ja sam džentlmen – ne pričam o svojim ljubavima.

PD • Šta te intrigira iz aktuelne muzičke ponude?
NH • Veoma uživam u novom albumu Cat Power "The Greatest".

Knust Photo Galerie

PD • Meni se od Marah jako sviđa pesma "East". Iako to nije Istok o kom oni pevaju, sasvim nenamerno moram da te pitam kako ti se čini novo ime Arsenalovog stadiona. Izvini, ali Emirates zvuči tako engleski, tako novo, tako u vezi sa fudbalom...
NH • Pa, Emirates su puno platili za takvu privilegiju, i trudim se da razumem realnost te situacije. Ali u idealnom svetu, naravno, niko ne želi da mu se fudbalski stadion zove po avionskoj kompaniji. Na kraju, valjda, svi zaborave. Wrigley Field u Čikagu, jedan od najpoznatijih i najvoljenijih bejzbol stadiona u Americi, dobio je ime po žvakaćoj gumi, ali danas se uopšte više ne čini tako.

PD • Ponekad izgleda da pisac uopšte ne mora da napusti svoju sobu da bi uspostavio odnos sa publikom. Rock muzičar bi, recimo, morao. U našem vremenu, ti si na neki način doneo rock ’n’ roll slavu u književnost, kroz rock ’n’ roll. Kako ti se čini taj odnos pisaca i muzičara prema publici nekad i sad?
NH • Danas više ne važi to da pisac ne mora da napusti svoju sobu. U trenutku kad završimo pisanje knjige, i mi krećemo na turneju, da je u živom kontaktu približimo svojoj publici. Ja sam samo prošle godine proveo tri nedelje u Americi promovišući svoj poslednji roman. Dickens je bio taj koji je uneo rock slavu u književnost, decenijama pre nego što je r’n’r uopšte postojao. On je putovao po celoj Britaniji i Americi čitajući javno svoje knjige pred publikom.

PD • Pošto si veliki ljubitelj muzike i fudbala, šta misliš, koje su sličnosti i razlike između te dve vrste posvećenosti?
NH • Velika razlika je to što muzika može da bude jedino zadovoljstvo, prijatnost. Postoji, naravno, i tužna muzika, ali i nju slušamo zato što to želimo. Fudbal te nekako na kraju uvek čini pomalo nesrećnim, čak i kada se nadaš nečem drugom.

PD • Jednom si rekao: “I dalje smatram da je muzika najbolji način da izraziš sebe”. Šta, u tom smislu, nedostaje pisanju? Kakva je to čarolija u muzici?
NH • Konciznost je ono na čemu pisac zavidi muzičaru. Muzika, samim tim, poznaje najdirektniji put do srca.

(c) 2006. Svetlana Đolović, pop depresija : NIJE DOZVOLJENO KORIŠĆENJE TEKSTA BEZ DOZVOLE