U jednom “trenutku” izgledalo je da je vreme gitarskih heroja definitivno završeno i da onaj vanvremenski ideal "zabave" u kojem umetnik sa gitarom pripoveda svoje doživljaje, a ljudi okupljeni oko vatre slušaju i povremeno komentarišu, postoji samo u retro filmovima i mašti.

A onda se nekako sve promenilo. Džek Vajt i White Stripes smisao našli su u bluzu, Vil Oldam od patnje i nesreće stvorio je univerzum za sebe, Džef Tvidi i Wilco, kada se "ne igraju" Sonic Youth, podsećaju na vreme kada je Bob Dilan još uvek bio ogorčen na političare i svet oko sebe, a novi "sledbenici" dolaze redovno i trag koji ostavljaju dubok je i zapažen.

Džejson Molina jedan je od tih "sledbenika". Jedan i jedinstven. Ako je na početku bio "najbolji učenik velikog učitelja" Vila Oldama/Bonija "Prins" Bilija, u poslednjih nekoliko godina čini se da je učenik u mnogo čemu prevazišao svog "pokrovitelja".

U karijeri je nastupao sa različitim ljudima i pod različitim imenima. Pažnju na sebe skrenuo je kao "Songs: Ohia" i sa nekoliko fantastičnih albuma (Axxess and Ace, Protection Spells, Didn’t It Rain...) naterao mnogobrojne fanove da nestrpljivo čekaju novu fazu i uticaje u karijeri muzičara iz Lorejna u Ohaju. Ako je do 2003. godine Molina bio u "pubertetu", od albuma “Magnolia Electric Co” kao da je počela zrela faza. Uticaji su jasniji i profilisaniji, poruke direktnije, a sviranje iskreno i bez šminke.

Džejson Molina danas, u sličnoj poziciji je kao Nil Jang sredinom sedamdesetih godina prošlog veka. Umesto Crazy Horsea uz njega je Magnolia Electric Co, a događaji od pre trideset godina – aktuelni su i sada. Da li je bitno da li se neko preziva Nikson ili Buš ili gde se trenutno vodi rat ili zašto i dalje ima beskućnika... Muzika u oba slučaja neponovljiva je, dirljiva i moćna.

Dva ovogodišnja albuma, “živi” “Trials & Errors” i studijski “What Comes After The Blues” (oba za Secretly Canadian), idealna su za upoznavanje sa Molinom i bendom. Sa jedne strane oni daju pravi presek snage grupe uživo, pesničkih kvaliteta i veštine muzičara, a sa druge - genijalni pogled sa strane na muzičko nasleđe Amerike u poslednjih pedesetak godina.

Jednom je jedan zadivljeni čovek, dok je gledao mladog Brusa Springstina, rekao da je "ovo budućnost rokenrola". U poslednje tri decenije izgledalo je da ta "budućnost" i nije neka dugoročna kategorija. Bez obzira da li je ona u rukama Džeka Vajta, Vila Oldama ili nekog trećeg, upaljeno je svetlo (opet), koje se nikada neće ugasiti.

Dođite u Dom omladine 20. juna da, zajedno sa Džejsonom Molinom i Magnolia Electric Co, tu svetlost upijemo u sebe i nadahnemo svoje živote.